АМБУЛАНТА

Питам се где си. Чекам већ пола сата. Видим те у мислима – лицкаш она пословна писма, писма испуњена разним глупостима. Уживаш док радиш тај посао, само што од тог лизања нећеш имати ничег лепог, осим пар херпеса на својим уснама које ћу опет ја морати да избијам својим методама, а велико те лизање чека овде од којег ћеш вероватно имати много више задовољства и лепоте проживљеног. Чека те овде један велики коверат спреман да буде још већи у зависности од твојих лизачких способности које си, претпостављам, добро утврдила лижући већ поменуте артикле.

Куцаш на врата већ договореним знаком. Чује се твој напаљени гласић – Мали, јеси ли ту? – Опрезно откључавам врата, ускакујеш унутра, затим поново окрећем кључ у брави, али на суптотну страну. Знам, нестрпљиво чекаш једно такво откључавање својих врата, свесна тога, да је за та врата кључ много већи.

Коначно смо сами, стојимо једно испред другог, чује се још по неки шушањ у ходнику, али он је пролазног карактера. Набијаш ми своје лизачке херпесе у уста, док рука моја креће ка већ одређеном циљу – ка марами која штити твој породиљски стомак од нежељених погледа, међу којима је и мој – одгураваш ме љутито – Мали покварени, договорили смо се, нема гледања стомака! – Добро! – пристајем на твоје услове; ваљда ће кресање бити боље са том марамом на стомаку, ваљда трљање тела о ту мараму има нењки додатни стимуланс, покушавам да убедим себе.

Скинула си и свој дукс. Помамљено и ђаволски гледам у твоје ужарено лице, осећам твоју радост због овог трена, као и своју напућеност која само што није излетела из своје фотроле. Одједанпут ме хваташ за врх каиша, повлачиш ме ка себи, уздишеш, отвараш копче на мојим панталонама, и са гађењем и благом агресијом повлачиш панталоне до пода, гураш ми шаку у боксерице и почињеш да га теглиш, спушташ своја колена неком замишљеном путањом испред мојих ногу, држиш га испред себе не знајући шта би пре са њим. Ја само ишчекујем твој следећи потез, и одједном, целог га стављаш међу оне херпесе, муљаш по својим устима – АХ, ах! – чује се моје задовољство, али опасно је, врата су у близини, и са њиме у твојим устима, довлачимо се до оног болничког кревета, седаш на тај кревет не вадећи га, али ја га повлачим, сада се ја спуштам на колена, још увек у панталонама и доњим вешом на дну мојих ногу, а ти гледаш ме упитно и мислиш – Шта је сада?! Нисам ли много показала шта осећам, па се он уплашио?! Али не, све је у реду, сада су моје руке на твојим бутинама, откопчавам ти панталоне, нагло их повлачим, гаћице су ти већ видно влажне, скидаш патике, помажеш ми малчице у мојој намери да што пре дођем до тог извора блаженства који већ дуго желиш да ми га подаш. Све је на поду – моја одећа, твоја одећа – опет стојим са њим, а он је, као Ајфелова кула, уздигнут пред твојим лицем, и сада ја желим нешто друго да радим – спуштам своју главу међу твоје ноге и дубоко увлачим твоје сокове, ударам о твоје унутрашње зидове, док разни пригушени крици стижу из твог грла и расростиру своју арому по овој, сада за нас, рајској просторији...

Сад већ полако клизи Ајфелова кула по твоме Паризу, граду светлости и љубави, са свих страна он воли свој Париз, и док грицкам зубима две куле на предивним Јелисејским пољима, вичеш, док си на мени, гурајући их мени у уста – Љуби, љуби их! – Морам да извршавам твоју заповест краљице незалепљених коверти и канцеларијских трачева. Твоји погледи ђаволски се смењују – црвено, плаво, неке неодређене боје – знам, не треба да се плашим, то је само наша љубав у свом највулканскијем облику. Али убрзо је и Сена испливала из Париза и оставила свој флекави траг на попришту нашег плавог круга, док се једна звезда смејуљила изнад нас.