Седимо, ваздух је мало прохладан, али не мари, важно је да си ти ту крај мене на овом тако узбудљивом, тајновитом и недокучивом месту за људски ум. Коначно си ме довела на обронке своје младости и неког лудог и незаборавног времена које струји по твом телу, греје ти срце, пуни плућа кисеоником, и да мораш да умреш, не би могла, јер ово место на које си ме довела, за тебе је извор самога живота, и смрт ту не би имала шта да тражи.
Да, гледам те и сећам се твоје приче о планини, о игуани, и не знам, да ли смем да легнем са тобом у ту, на први поглед, безазлену и безбедну врећу за спавање. Само те гледам и чекам са страхом да ти тело добије обличје тог страшнога створа и да ми се крв следи у жилама. Све што више сунце повлачи своје удове у себе и скупља своје тело, све више се у мени шири страх од могуће игуана ситуације. Знам да си сигурно ти тај добри човек који је хтео само мало одмора и опуштања, кога је ујутро чекало изнанеђење када се погледао, као Нарцис у површину језера, само Нарцис није могао да одвоји поглед од себе, док ти, или хајде, нека буде по твоме, неки човек, само што му срце није препукло. Када помислим на додире које треба да размењујемо у току ноћи, у желуцу почиње да кључа и на саму помисао твога репа, који нема крај, како ме нежно милује по свим мојим осетљивим тачкама и твоје нежно игуанско умиљавање док чешкам твоје крљушти.
Устала си, повукла ме за раме и кренули смо ка нашим врећама за спавање. Да, схватио сам тада целу причу о игуани, разумео сам шта си радила све време док си гледала у даљину, схватио сам да си се присећала свог претходног живота, својих авантура, једноставно, пребирала си своје зелене успомене. Схватио сам, да у тој причи, ти си игуана која се једног јутра пробудила и кренула до језера да освежи свој лик; гледајући у језеро имала си шта да видиш - уместо зеленoга обличја угледала си људски лик.
