АМБУЛАНТА

Питам се где си. Чекам већ пола сата. Видим те у мислима – лицкаш она пословна писма, писма испуњена разним глупостима. Уживаш док радиш тај посао, само што од тог лизања нећеш имати ничег лепог, осим пар херпеса на својим уснама које ћу опет ја морати да избијам својим методама, а велико те лизање чека овде од којег ћеш вероватно имати много више задовољства и лепоте проживљеног. Чека те овде један велики коверат спреман да буде још већи у зависности од твојих лизачких способности које си, претпостављам, добро утврдила лижући већ поменуте артикле.

Куцаш на врата већ договореним знаком. Чује се твој напаљени гласић – Мали, јеси ли ту? – Опрезно откључавам врата, ускакујеш унутра, затим поново окрећем кључ у брави, али на суптотну страну. Знам, нестрпљиво чекаш једно такво откључавање својих врата, свесна тога, да је за та врата кључ много већи.

Коначно смо сами, стојимо једно испред другог, чује се још по неки шушањ у ходнику, али он је пролазног карактера. Набијаш ми своје лизачке херпесе у уста, док рука моја креће ка већ одређеном циљу – ка марами која штити твој породиљски стомак од нежељених погледа, међу којима је и мој – одгураваш ме љутито – Мали покварени, договорили смо се, нема гледања стомака! – Добро! – пристајем на твоје услове; ваљда ће кресање бити боље са том марамом на стомаку, ваљда трљање тела о ту мараму има нењки додатни стимуланс, покушавам да убедим себе.

Скинула си и свој дукс. Помамљено и ђаволски гледам у твоје ужарено лице, осећам твоју радост због овог трена, као и своју напућеност која само што није излетела из своје фотроле. Одједанпут ме хваташ за врх каиша, повлачиш ме ка себи, уздишеш, отвараш копче на мојим панталонама, и са гађењем и благом агресијом повлачиш панталоне до пода, гураш ми шаку у боксерице и почињеш да га теглиш, спушташ своја колена неком замишљеном путањом испред мојих ногу, држиш га испред себе не знајући шта би пре са њим. Ја само ишчекујем твој следећи потез, и одједном, целог га стављаш међу оне херпесе, муљаш по својим устима – АХ, ах! – чује се моје задовољство, али опасно је, врата су у близини, и са њиме у твојим устима, довлачимо се до оног болничког кревета, седаш на тај кревет не вадећи га, али ја га повлачим, сада се ја спуштам на колена, још увек у панталонама и доњим вешом на дну мојих ногу, а ти гледаш ме упитно и мислиш – Шта је сада?! Нисам ли много показала шта осећам, па се он уплашио?! Али не, све је у реду, сада су моје руке на твојим бутинама, откопчавам ти панталоне, нагло их повлачим, гаћице су ти већ видно влажне, скидаш патике, помажеш ми малчице у мојој намери да што пре дођем до тог извора блаженства који већ дуго желиш да ми га подаш. Све је на поду – моја одећа, твоја одећа – опет стојим са њим, а он је, као Ајфелова кула, уздигнут пред твојим лицем, и сада ја желим нешто друго да радим – спуштам своју главу међу твоје ноге и дубоко увлачим твоје сокове, ударам о твоје унутрашње зидове, док разни пригушени крици стижу из твог грла и расростиру своју арому по овој, сада за нас, рајској просторији...

Сад већ полако клизи Ајфелова кула по твоме Паризу, граду светлости и љубави, са свих страна он воли свој Париз, и док грицкам зубима две куле на предивним Јелисејским пољима, вичеш, док си на мени, гурајући их мени у уста – Љуби, љуби их! – Морам да извршавам твоју заповест краљице незалепљених коверти и канцеларијских трачева. Твоји погледи ђаволски се смењују – црвено, плаво, неке неодређене боје – знам, не треба да се плашим, то је само наша љубав у свом највулканскијем облику. Али убрзо је и Сена испливала из Париза и оставила свој флекави траг на попришту нашег плавог круга, док се једна звезда смејуљила изнад нас.

ХОДНИЦИ СЕЋАЊА (из збирке прича ,,Краљевство 35")

                                                                                                                                       

    

     Умиљавао се ваздух тог јутра по краљевом лицу. Ослабљен од својих тежњи и путовања по неумитним путeвима пуних судбинских рупа којe се нису отварале, рупе у које ниси ни могао да упаднеш, које су свуда показивале своје трагове за које си мислио да можеш да их пратиш, да би на крају осетио само углачану површину. Иако су то не баш примамљиве рупе, након разних препрека на које је краљ наилазио крећући се по урушеним краљевским путевима, понекад је пожелео да упадне у неку од тих,  не баш примамљивих рупа, не би ли такав шок можда нешто покренуо у његовом краљевском организму, па убеди себе да је упад у ту рупу ипак нека промена коју је дуго ишчекивао. Рупе су и даље биле недодирљиве за његов краљевски упад, али неко друго струјање је додиривало његову краљевску сврху. Иамо је још по неку краљевску привилегију, додуше мало апстрактну, али ретко да је који краљ, било садашњи било бивши, имао исту. Ипак је краљ имао неку рупу у коју је могао да зарони своју краљевску фигуру. Уствари, није то била и нека рупа, неко читави ходници сећања у које је краљ могао да уђе и прошета, протрчи крза све оно што је у његовој глави већ дуже времена било скамењено. Улазећи у те ходнике, уствари, више су ти ходници њега усисавали, та сећања која су му била скамењена у глави полако су добијала своју копију у тим ходницима као да су потпуно нова. Размекшана, освежена и сасвим приступачна краљевим жељама и потребама. Свако сећање које је краљ имао у својим ковертама које су обитавале у његовом мозгу, могао је сада поново да га проживи онако како је некада и чак је могао, док се налазио у тим ходноцима, да својим ваздушним мислима и цевима које је имао уграђене, јер су му биле потребне да би могао да овде буде присутан, да та сећања проживи некако и на други начин ако би то желео. Понекад није имао пуно времена, па је јурио по тим ходницима, не би ли што више сећања заграбио у својим менталним рукама, поново их опипао, згњечио, привукао ка себи, можда понекад и клепио, ако му се неки детаљ није свидео, жалећи што то тада није урадио. И тако, јурећи, дешавало се да та сећања некад се опасно и мрзовољно искезе на њега, јер нису подносила то, да тако неко са њима поступа. Додуше, нису она ту нешто много и могла да промене, само нису желелела да се неко тако са њима поиграва, она су врло осетљива и воле стрпљење и лагану вожњу. Некада је краљ знао да се у тој журби, нарушавајући тај склад, да налети и на неко сећање које није припадало њему, па је некад долазило до борбе његовог сећања и тог залуталог, да су се зидови тих ходника некада знали и мало затрести, што не би било добро, јер би ходници били веома дуго, дуго затрпани док се тај неред и несклад поново не би довео у ред. Зато су понекад сећања била онако љута и искеженим зубима ишла према свом власнику, покушавајући да га упозоре, да ако није у стању да са полако прошета тим ходноцима и обилази своја сећање, уопште и не започиње улазак у њих. Јер сећања нису волела да буду затворена и отсечена од света. Волела су да вечито се крећу, понекад се утапајући једно у друго, понекад се играјући са својим власником убацујући и неко сећање које није имао, али та на тај начин да исти мисли да је његово и да му се десило, једноставно желећи да га мало усреће. Кад би власник сазнао да ипак то није његово сећање и да му је подметнуто постајао би веома љут због такве једне играрије, али иако сећања воле да мало замуте мисли своме власнику ипак нису злонамерна и нису га остављале у таквом стању пакосно се смејући иза већ замућених мисли, него су из својих резерви вадила него веома драго сећање на које је краљ био потпуно заборавио и бацале пред њим уместо оног лажног, које би потпуно сагорело и било прогутано од мисли да је краљ потпуно заборављао на малу превару од малопре, потпуно се препуштајући и посвећујући се сећању које се тако лепо ниоткуда створило испред њега.

     Након ових шетњи по овим чудотворним ходницима, краљ би се враћао у своје, сада не више тако, као некада што су биле краљевске, пажевске одаје и јако би утихнуо у своју сопствену телесност и духовност срећан што у свом ходнику сећања има још једну међу мноштвом других, сећање на овај сусрет са истим...

СТАКЛАСТИ ПРЕДЕЛИ (из збирке прича ,,Краљевство 35")

 

Стакласти предели су одзвоњавали. Хитро је устала да их погледа. Руком је помакла завесу – Ево их на коњима, дођи да их погледаш! Ситне светле тачке су се приближавале ка прозорима. Светлост у очима ширила је зенице. Полако су, једна по једна, улазиле у њене краљевске очи. Убрзо је све било заузето пределима, сновима и намерама. Намерама које су трчкарале по њиховим малим деловима за срећу. Краљ је поносно устао са свога лежаја и пришао светлосној краљици, ставио руку преко њеног рамена и препустио свој вид тим неумитним појавама које су плениле по њиховом малом краљевству уткано у срећу и скромност злих мисли. Свака црна мрља на њиховим срцима која се направила у последње време сада је била сасвим уништена и отерана из овог краљества. Ти слепи путници кроз њихове животе и краљевство, после појаве стакластих предела, брзо су били отпослати катапултирајућом молбом да љубазно оду. После пар тренутака гледајући у њих, коначно су одахнули од ове силине задовољства. Још под утиском, ходајући уназад, свесни тога да задовољство полако одлази, хтели су да га што дуже задрже у својим очима као да се тек појавило. Сели су лагано на краљевски лежај и затворили очи не слушајући ништа што би им пореметило ово стање краљевског блаженства. Чули су само моменат који је кружио око њих и у њима у коме су они били главни кормирали.

----------------

Уместо океанског брода

Доћи ће нам мало једро

Које ћеш ти да гураш

Усплахирен на пучини срама

Бескрајна жеља те води

У неповрат кокосових палми

Излуђујеш себе са празнином

Сигурних лука таштине

Високи праменови земље

Усисавају твоје слутње

Ти си мала препрека на карти

Ти загледаш у угао самоће

Ваздух се врти по твојој глави

Неспретно ходаш по дасци

Звукови таме те вуку

У вир коначног додира

ХРОНИКА УВИЂАЈНОСТИ

Твој израз претвара у камен мој покрет

нормиран глупошћу

Уши ти црвене, пуначки обличе дрскости!

Љепљиви прсти ти окрећу заборав,

док њихање хумора плени ваздух

Лењост је вреднија него икад