Умиљавао се ваздух тог јутра по краљевом
лицу. Ослабљен од својих тежњи и путовања по неумитним путeвима пуних
судбинских рупа којe се нису отварале, рупе у које ниси ни могао да упаднеш,
које су свуда показивале своје трагове за које си мислио да можеш да их пратиш,
да би на крају осетио само углачану површину. Иако су то не баш примамљиве
рупе, након разних препрека на које је краљ наилазио крећући се по урушеним
краљевским путевима, понекад је пожелео да упадне у неку од тих, не баш примамљивих рупа, не би ли такав шок
можда нешто покренуо у његовом краљевском организму, па убеди себе да је упад у
ту рупу ипак нека промена коју је дуго ишчекивао. Рупе су и даље биле
недодирљиве за његов краљевски упад, али неко друго струјање је додиривало
његову краљевску сврху. Иамо је још по неку краљевску привилегију, додуше мало
апстрактну, али ретко да је који краљ, било садашњи било бивши, имао исту. Ипак
је краљ имао неку рупу у коју је могао да зарони своју краљевску фигуру. Уствари,
није то била и нека рупа, неко читави ходници сећања у које је краљ могао да
уђе и прошета, протрчи крза све оно што је у његовој глави већ дуже времена
било скамењено. Улазећи у те ходнике, уствари, више су ти ходници њега усисавали,
та сећања која су му била скамењена у глави полако су добијала своју копију у
тим ходницима као да су потпуно нова. Размекшана, освежена и сасвим приступачна
краљевим жељама и потребама. Свако сећање које је краљ имао у својим ковертама
које су обитавале у његовом мозгу, могао је сада поново да га проживи онако
како је некада и чак је могао, док се налазио у тим ходноцима, да својим
ваздушним мислима и цевима које је имао уграђене, јер су му биле потребне да би
могао да овде буде присутан, да та сећања проживи некако и на други начин ако
би то желео. Понекад није имао пуно времена, па је јурио по тим ходницима, не
би ли што више сећања заграбио у својим менталним рукама, поново их опипао,
згњечио, привукао ка себи, можда понекад и клепио, ако му се неки детаљ није свидео,
жалећи што то тада није урадио. И тако, јурећи, дешавало се да та сећања некад
се опасно и мрзовољно искезе на њега, јер нису подносила то, да тако неко са њима
поступа. Додуше, нису она ту нешто много и могла да промене, само нису желелела
да се неко тако са њима поиграва, она су врло осетљива и воле стрпљење и лагану
вожњу. Некада је краљ знао да се у тој журби, нарушавајући тај склад, да налети
и на неко сећање које није припадало њему, па је некад долазило до борбе
његовог сећања и тог залуталог, да су се зидови тих ходника некада знали и мало
затрести, што не би било добро, јер би ходници били веома дуго, дуго затрпани
док се тај неред и несклад поново не би довео у ред. Зато су понекад сећања
била онако љута и искеженим зубима ишла према свом власнику, покушавајући да га
упозоре, да ако није у стању да са полако прошета тим ходноцима и обилази своја
сећање, уопште и не започиње улазак у њих. Јер сећања нису волела да буду
затворена и отсечена од света. Волела су да вечито се крећу, понекад се
утапајући једно у друго, понекад се играјући са својим власником убацујући и неко
сећање које није имао, али та на тај начин да исти мисли да је његово и да му
се десило, једноставно желећи да га мало усреће. Кад би власник сазнао да ипак
то није његово сећање и да му је подметнуто постајао би веома љут због такве
једне играрије, али иако сећања воле да мало замуте мисли своме власнику ипак
нису злонамерна и нису га остављале у таквом стању пакосно се смејући иза већ
замућених мисли, него су из својих резерви вадила него веома драго сећање на
које је краљ био потпуно заборавио и бацале пред њим уместо оног лажног, које
би потпуно сагорело и било прогутано од мисли да је краљ потпуно заборављао на
малу превару од малопре, потпуно се препуштајући и посвећујући се сећању које
се тако лепо ниоткуда створило испред њега.
Након ових шетњи по овим чудотворним
ходницима, краљ би се враћао у своје, сада не више тако, као некада што су биле
краљевске, пажевске одаје и јако би утихнуо у своју сопствену телесност и
духовност срећан што у свом ходнику сећања има још једну међу мноштвом других,
сећање на овај сусрет са истим...
Нема коментара:
Постави коментар