На зидовима сплитање прошлости
Сећање бруји, отимаш ми фрагмент
Мисао пуца као у прах кости
Клонем, ниси више мој медикамент
Који прија и убада тачно
У оптицаје нарасле ведрине
У соби сад скакутање плачно
Теснац у духу, напрсле суштине
Вијугам да осетим лавиринт твог слуха
Трезан халуницирам у помаку твог вида
Прекривам те целу жудњама свог уха
Да чујем макар још једном ту реч...
Ал' тек делови слова на ресицама висе
И распадају се у неповрат сложенице
У њима назирем само јаке обрисе
Од савршеног дела, не осташе ни скице
Нема коментара:
Постави коментар